To je to. Danas je bio taj dan. Nije ponedeljak, nije ni prvi, nije ni na bilo kakav drugi način ovo bio dan predodređen za okretanje novog lista, ali je danas taj dan. Nije to dan za dijetu, vežbanje, ostavljanje cigareta (mada ne bi bilo loše ni da ti dani već jednom dođu), nego dan za redefinisanje odnosa sa Njim.

A ko je On? Ah da, On je drug. Jedini besmisleniji odgovor bi bio "On je drugarica", da se ne lažemo. A zašto je On drug? Zato što je bar jedno od nas glupo i/ili nezrelo, umrećemo u neznanju ko izgleda. Kako to počne? Slučajno, a kako bi drugačije - sve velike stvari se dogode slučajno. Ne počne to kafom, izlascima sa zajedničkim društvom, ne počne ni na poslu. Sve počne potpuno bez ikakvog početka. Malo svađe sa verenikom oko toga da li mali patuljci noću sređuju stan i rasklanjaju haos, pa jedno putovanje s društvom da iskoristim preostale slobodne dane pre nego što propadnu (poslu moj svemnogo omiljeni), pa malo alkohola, malo dosade, malo više alkohola, još malo više dosade, moj neko poznaje Njegovog nekog i tako dospesmo za isti sto. Njegov, doduše. A završi se koji sat kasnije u hotelskoj sobi. Mojoj, doduše. Gostoprimstvo uzvraćeno, menjam mesto za stolom za mesto u krevetu, fer plej. Nije ovo priča o seksu koji je zatim usledio, a koji, da se ne lažemo, i nije bio najbolji seks mog života. Ni u Top 10 ne bi ušao. Ovo je priča o onom posle. A šta je posle? Posle ide "Vidimo se uveče, ovo je moj broj", Njegov odlazak i ponovni povratak u sobu koja će do kraja tog putovanja postati naša soba. Soba od koje je isti dan dobio na recepciji duplikat ključa, i u kojoj ćemo se do kraja boravka viđati po povratku iz odvojenih izlazaka sa odvojenim društvima iz naših odvojenih života. I onda BUM povratak u realnost. 

- Znaš, ja sam verena, ovo je sve totalno glupo, nije trebalo da se desi, nije se desilo, izvini za sve, moram da idem, sutra radim.

- A ja sam, lepoto, moron koji nije primetio da skidaš samo prsten pre spavanja? Ne brini, i ja živim sa devojkom, tako da smo 1-1. Neke se noći samo dogode, lepoto. Budi mi dobra, čujemo se nekad.

I onda grad, posao, porodica, život, griža savesti, toliko griže savesti. A onda se javio. Iz tadašnjeg ugla moje mišljenje je bilo "Ma daj, pa živimo u istom gradu, pa što ne bismo popili zajedno kafu?", a iz sadašnjeg "Pa što onda nisi pila kafe sa preostalih 2.000.000 stanovnika tog grada, genije?". Fascinantno je koliko se uglovi izmene sa promenom vremena, Ajnštajn je i time trebao da se pozabavi u teoriji relativiteta. Jedno je bilo sigurno - ta kafa je vodila u njegov stan. Pa u moj. Pa smo napravili ritam, uklopili naše obaveze, obaveze naših partnera, obaveze naših komšija (da Snajperka iz prizemlja ne snimi situaciju) i tako mesecima. 

Vremenom, čak ni seks nije više samo seks, vreme utiče na sve izgleda. Još jedna Ajnštajnova propuštena prilika. Nije to stvar vežbe, nije ni stvar bliskosti, to je samo filtriranje stvarnosti kroz krevet. Tuđi obično, ali tako to biva valjda. BUM, grom iz vedra neba - ispadne da i moj najdraži verenik na slični način filtrira svoje i tuđe stvarnosti, krevete, devojke. Šta god da je isfiltrirao hvala mu što mi je oči otvorio u kakvoj glupoj stvarnosti smo mi živeli. I onda novi početak, novi stan, nova kupovina sitnica koje život znače (jer iznajmljeni stanovi ne dolaze sa kutijom punom eksera, srafcigera, zihernadli i ostalog što potvrđuje da neko zaista i živi tu). Novo sve, ali stari On. O kakav divan period, seks sve bolji, griže savesti ni na vidiku, a obaveza nema ni sa jedne strane. Počeli smo da pričamo, saznajem da ima braću, roditelje, prijatelje, pa On je zapravo čovek. Ima i mladež na vratu. I jednu tačku na kojoj mu ne raste brada. I maše rukama kad objašnjava neku glupost. A onda novi BUM. Njega više nema. Nestao. Nije se pojavio. Nije poslao poruku. Nije zvao. Ma neću sigurno ja to da uradim. Neka ga, kako došlo tako i otišlo. 

Iskreno, nisam ja toliki karakter da se njemu ne javim, ali sam dovoljno neodgovorna da sam izgubila telefon. A s telefonom i njegov broj. Sudbino, ironična li si. I onda koji mesec kasnije - zove nepoznat broj, javlja se poznat glas. Pa On je živ. Kafa? Može kafa, naravno da može kafa, popila sam ih samo šesnaest danas. Odlazim na kafu sva lepršava, jer eto ja sam upravo sređivala stan tako spontana, u štiklama, našminkana, sređena i eto me sada ovde, pet sati nakon tvog poziva. A tokom tih pet sati nikako nisam promenila 11 odevnih kombinacija, depilirala sve južnije od trepavica, opekla uvo figarom, proklinjala slatkiše i ko me terao da se baš tog dana probudim nedovoljno lepa. Nikako, ja sam samo izašla iz stana tako lepršava. I onda čudo neviđeno - popili smo kafu. Prvi put ikada mi smo zapravo popili kafu. Na javnom mestu. Bez poljupca, zagrljaja, odvojenih ulazaka u odvojena auta, bez virkanja preko ramena. Ne, mi smo popili kafu i otišli kućama. Ključna reč: kućAMA. Nema seksa. Nema ničeg. Ali ima razgovora. 

I tako smo počeli da budemo drugari. Nakon mesec dana drugarstva saznam da On zapravo više nema devojku. Prespavam kod njega, jer je to sada normalno. Prespava i On kod mene, ali na to smo već navikli, zar ne? I spojimo društva, krenemo da idemo zajedno do grada, na javna mesta. Nije to sastanak, to je dvoje odraslih ljudi koji jedu zajedno. Samo se slučajno poklopilo da kao što ne kafenišem sa onih 2.000.000 ljudi, isto tako ni ne jedem sa svim tim milionima sugrađana. Ne, ja jedem samo sa Njim. I družim se. I povezujem. Sad smo i prijatelji na Facebooku, XXI vek, indeed. Ja sam njegova drugarica. On je moj drug. Ja njega volim. On mene voli. Mi se savršeno uklapamo. On mene savetuje o momcima, seksu, životu, ja njega o njegovim plastičnim karakondžulama koje skuplja po splavovima. Ali negde između tih druženja imamo mi i seks. I to kakav. Nije to više seks, to je stvarno dobar seks. Top 10 seks. 

I dođe i naša prva svađa. Svađa veka - ja pijana, On trezan, On smiren, ja histerična, On u pravu, ja još više u pravu. Kojom logikom smo mi istovremeno u pravu to ni meni sada nije jasno. Zašto smo se svađali - tek to ni Njemu ni meni nije jasno. Sada je jasno meni, a On spava, da se razumemo, neko mora da bude i odgovorna polovina našeg drugarstva.

Vreme smrti pacijenta: 02:00. Datum: 28.08.2013. Lokacija: moj stan (bilo bi glupo da je Njegov). Uzrok smrti: to drugarstvo više ne postoji. Ja već dugo ne izlazim sa drugima. On je prestao da skuplja splavaruše (Bogu hvala i ova sezona splavova je pri kraju, sreći nigde kraja). Ali nema tu naznake veze. Kako bi On bio u vezi sa mnom, koja toliko dugo svoje momke vara sa Njim? Nisam ja kalup za Njegovu devojku. Ona mora da bude mirna, tiha, lepa i da mu mirno spava na grudima. Ona ne jede u 4 ujutru. Ona ne puši dve pakle dnevno. Ona ne psuje. Ona je odgovorna, vredna, radna i smerna. A ja... pa ne bi se reklo.

I zato, mili moj ti, naspavaj se. A ja ću da nagradim sebe čokoladom sada što sam izdržala prvi dan bez tebe. Uspešno, a kako drugačije. Rekreativno ću tu i tamo prošvrljati po imeniku, neko od onih momaka kojima nikad i nisam pružila šansu da mi se stvarno svide dok sam ih varala sa tobom - možda je slučajno neko od njih moj novi Taj. Pa sve i po cenu da mi jesmo srodne duše i da se ja jesam zaljubila u tebe sa svim tvojim manama i suludim ponašanjem, radije ću da srljam dalje u igru upoznavanja promašenih slučajeva nego da ja budem ta koja će priznati da mi nismo drugari. Samo ti to nećeš ni primetiti, ali čokolada i ja likujemo.

Do prvog pijanstva. Šteta što sutra nije ponedeljak, pa neću sutra prestati da pijem. Kako god da se ovo završi, ja sam preživela prvi dan, bravo.